Njih su se dvoje upoznali pre nekih pet meseci. Ona je bila lepa bela Vranjanka a on beogradski trgovac. I to njihovo poznanstvo dovelo ih je sada oboje u vrlo neprijatan položaj.
Mileva je lepa devojka od svojih 20 godina, kći Jovana Duničića iz Dubljanske ulice br. 24, a po zanimanju je „šnajderka“.
Njen poznanik, koji je u ovoj maloj ljubavnoj aferi dobro nastradao, zove se Ljubomir Stefanović, trguje platnarskom robom i ima radnju u ulici Kralja Milana br. 119, preko puta kafane „Beli Orao“.
Kada su se upoznali, gospodar Ljubomir je ponudio beloj Milevi, da radi belo rublje za njegovu radnju, što je ona oberučke prihvatila. Tako je ona često dolazila u Ljubomirovu radnju da uzima materijal i da donosi izrađenu robu. A tako su počeli i namigivati jedno na drugo i namigivali su puna dva meseca pa namigivali još mesec dana i tada primeti bela Vranjanka posledice toga namigivanja. Ona sada tvrdi, da je pristala na to ašikovanje samo zato, što joj je Ljuba obećao, da će se oženiti njome.
Ali, ne lezi vraže, Ljubomir Stefanović isprosi pre nekoliko dana kćer jednoga sveštenika iz Grocke te je pre neki dan bio i prsten i mladoženja je došao u Beograd veseo i srećan, jer je, kako se veli, imao da primi i 6000 dinara miraza.
Šnajderka Mileva je doznala to, odmah videla pred sobom svoju nesreću, koja će posle šest meseci biti još i mnogo veća, pa je stegla zube i počela razmišljati, kako da osujeti plan svoga ljubavnika ili kako bar da mu se osveti.
Ko zna, da li bi išta bilo od toga razmišljanja, da gospodar Ljuba nije učinio jednu nekorektnost, što bi rekao Franc Josif. Kada je u prošli ponedeljak — priča Mileva — došla kao i obično u radnju, da primi materijal za izradu, Ljubomir je isterao napolje. I onda se ona reši da mu se osveti, strašno osveti, da ga onakazi tako, kako neće valjati ni Bogu ni ljudima.
Juče izjutra otišla je u bakalnicu kod „Kamile“ i kupila esenciju za ceđ pa se onda krenula doma. Kod kuće je po propisu skuvala što se moglo jaču ceđ, sipala ga u jednu limenu kutiju pa kutiju zavila u jedne novine i pošla, da izvrši svoju nameru.
Bilo je šest časova u veče, Ljubomir je u to doba stajao pred svojim dućanom, kada spazi Milevu, gde ide iz daleka i nosi pod miškom nekakav paket. Mislio je, da je to kakav zaostali rad, koji nosi da preda pa se ni najmanje nije uzbuđivao i visoko držeći glavu nije hteo ni da gleda u nju. Ona mu priđe, odvi limenu kutiju i pljus! — sruči na nj sav svoj pakleni ceđ.
„Htela sam mu sručiti u nedra, u ruke, na lice, da se osvetim dušmaninu, neverniku, loli!“ kazala je Vranjanka.
Ljubomir je zajaukao, susedi se sakupili, prvi kalfa odmah dojurio po žandarma, jedan mali šegrt počeo jadnik brisati svoga gazdu te se ljuto ispekao i počeo jaukati i skakutati s noge na nogu. Obližnji bakalin donese malome malo zejtina te zamaže ruke. U taj mah stiže i žandarm, baš kad se atentatorka spremala da ide kući i javi šta je učinila, pa da se posle prijavi policiji, kako sama priča. Žandarm, koji je došao odveo ju je u kvart a mali šegrt je, trljajući namazane ruke i usrkujući smatrao za dužnost, da još iz daleka opomene svoga starijeg kalfu:
„Nemojte se, braca Đoko, prifaćati ‘di je poprskalo! A jao, i ja sam se izgoreo!“
Ljubomira su odneli na kolima kući. On je povređen po levom uvetu, levom obrazu, levoj strani vrata i usta i jednome delu oka. Težina povrede još nije utvrđena. — I atentatorka bela Vranjanka žestoko se oprljila po rukama.
Obranjeni Ljubomir je saslušan u svome stanu i on je klot izjavio, da pojma nema, zašto ga je Mileva osakatila. Policija će sad da ispravi krivu Drinu.
Igračka plačka.