Ah, jučeranji dan, jučeranji dan. Celo jutro mirišem strugani ren, trljam vratne žile špiritusom, povezao sam glavu hladnom krpom i metnuo dve kriške krompira na slepe oči. Ne mogu nikako od juče da se povratim od silnih utisaka.
Ja bih trebao juče da sam bio stonoga ili bar danas da sam storuka pa da ispišem sve jučeranje utiske.
Zamislite samo zbor, demonstracija, pa pala jedna firma na beogradskoj pijaci bez učešća naših advokata i trgovačkog suda; pa onda juče izašla dva otvorena pisma upućena meni, jedno u „Politici“ a drugo u „Večernjim Novostima“, pa sam uz to dobio još četiri pisma poštom sa različitim interesantnim sadržajima, ali takvim koje ostavljaju duboke utiske kod čoveka. I onda je li čudo što se danas tako osećam?
U jučeranjem zboru narodnom ima puno detalja koje ne vidim ili neću da vidim, ali jedno vidim a to je: silno, natprirodno, nadčovečansko oduševljenje. Vele da je za predsednika zbora bio izabran Dimitrije Đorić ovd. industrijalac, da se on toplo zahvalio i da je zbor tim izborom bio toliko oduševljen da je Mitu Đorića nosio na rukama. Ako je sve to tačno tj. ako se ovo poslednje utvrdi da je Mita Đorić nošen na rukama onda je to zbilja moralo biti natprirodno oduševljenje i takav podvig da su time demonstranti iskupili sve grehe.
U ostalom boljega kandidata nije zbor ni mogao naći no fabrikanta mastila. U ovome ratu carinskom sa Austro-Ugarskom niko ne traži sa naše strane da padne krv, ali se traži mastila. Jest, jest mi moramo žrtvovati i poslednju kap — mastila vodeći ovaj rat.
Prvo i prvo koliko se tu članaka napisalo, pa koliko dnevnih vesti, pa onda koliko su se naši ministri proćeretali i kolike silne govore držali o tome pitanju, ta oni će, samo ako produže toliko se intervjuisati, potrošiti pola domaće proizvodnje mastila; pa onda koliko nam je samo mastila potrebno da dekorišemo kuće, redakcije i dućane u novom secionističkom stilu. Ja se bogami bojim, ako se nešto obnove trgovinski pregovori sa Austrougarskom, da ćemo biti u zabuni sa nemanja mastila te nećemo moći da napravimo prepisku sa Austrougarskom.
Hoteći da pišem o jučeranjem danu, ja sam u velikoj zabuni već i s toga, što ne mogu da pronađem ko je u stvari junak jučeranjeg dana. Po pravilu to bi imao biti Raja Popović, ali kako će on vraga biti junak dana, kada je pobegao sa svoga rođenog zbora. Ili možda Mita Ćorić? Al ne može biti ni on junak dana, jer su mnogo veći junaci oni koji su Mitu Ćorića mogli nositi, no on sam.
Jednoga sam ipak u gomili spazio i taj a niko drugi biće junak dana. Izgledao je kao Otelo, samo što mu je jedna strana obraza izgledala više plava a druga crnja; kragna od košulje bila je sasvim crna a ruke kao da su u crnim rukavicama. Po pantalonama, prsluku i kaputu bilo je ovde i onde, nesimetrično ali vrlo dekorativno, poprskano mastilo. On se dere iz sveg glasa i tom sam prilikom video da mu je čak i jezik ubrljan mastilom. U prvi mah mislio sam, da taj čovek nije slučajno amerikanska reklama, koju je Đorić kroz Beograd pustio za svoje mastilo, pa on, Đorić, naterao njega, reklamu, čak i da nije malo mastila, samo da bi dokazao da nije ni škodljivo. Posle već, kad sam video da taj „čovek od mastila“ vodi i važnu reč na demonstraciji, rekoh: neće ovo biti reklama, ovo je junak današnjega dana; junak, koji ne žali i poslednju kap mastila.
Bože moj, kako je to u drugom svetu sa svim drukče. Tamo kod njih bi junak dana mogao biti samo kakav „čovek od pera“, a kod nas nije tako, kod nas je eto junak dana „čovek od mastila“.