Kad pođete Takovskom ulicom naniže vi ćete tamo u Paliluli naići na jednu veliku zgradu u kojoj tamnuje Miloš Veliki. Razume se, svi ćete odmah pomisliti, to on izvesno tamnuje od 29. maja. Ne, tamnuje on tamo bez obzira na istorijske datume, bez obzira na režime, tamnuje on tamo u tvrdoj tamnici iz koje nikad neće kosti izneti.
A evo i da vam kažem zašto tamnuje Miloš Veliki u Paliluli.
Vi svi znate onog Peru Ubavkića vajara kojega je pokojni Ljuba Nedić zvao „skulpter“. E, taj Pera Ubavkić padne na jednu veliku ideju. Odnosno, sama ideja nije bila tako velika, nego je on mislio u velikim razmerama da je izvede. Mislim, po izvesnoj porudžbini ili bar migu ozgo sa izgledom na otkup on je trebao da izradi grupu Takovski ustanak. Za tako veliku ideju njemu je trebao veliki lokal, i on ga stade tražiti.
Bile su školske ferije i g. Ubavkić pade na srećnu misao da bi jednu od učionica osnovnih škola mogao upotrebiti za atelje. Bila mu je najzgodnija palilulska osnovna škola kao nova, prostrana i vidna zgrada. Obrati se opštini za dozvolu i opština beogradska, ne toliko iz obzira prema umetniku, koliko iz obzira prema Milošu Velikom, ustupi g. Peri jednu učionicu da za vreme ferija radi u njoj Miloša Velikog.
Divna, lepa, visoka, prostrana učionica, milina čoveku da radi. I odista, Ubavkić odmah dovuče dvoja kola gipsa, opasa kecelju, zavuče se u tu učionicu, zaključa se iznutra i tri meseca nije se otključavao.
Figura je s dana na dan rasla, najpre Miloš tri put veći od prirodne veličine, pa onda kraj njega Milentije, opet tri put veći od prirodne veličine, pa Milentijev krst jedan metar više glave, pa tek onda Milošev takovski barjak, ogroman, razvio se po celoj učionici, od tavana do patosa i od jednog zida do drugog.
Učionica velika, ideja velika, Miloš Veliki, pa nije ni čudo što je cela grupa ispala grdno velika te ispunila sobu, od južnog do severnog i od zapadnog do istočnog zida i još k tome od patosa do plafona. A stvar izrađena umetnički, te joj se svako divi.
E a sad nastaje školska godina i opština beogradska moli umetnika pošto je posao svršio, da iznese grupu, jer je učionica potrebna za đake.
I sad nastaje ono, što niko nije očekivao. Grupa se ne može ni na prozor ni na vrata izneti, a i kad bi se iznela, gde bi je, morao bi uzeti zasebnu kuću, pogoditi je pod kiriju da u njoj stanuje grupa. Zamislite Ubavkića da pored svoje kirije plaća još i kiriju za kvartir u kome mu stanuje grupa.
Razume se prvo što je mogao učiniti to je da se obrati nadležnima da otkupe grupu, pa nek oni trljaju glavu kako će je izneti. Sedne Ubavkić i poznatom svojom stilističkom snagom napiše jedan akt: „Taka i taka stvar, meni je dat mig…“ Ali oni koji su dali mig, prave se kao da nikad u životu nisu ni mignuli.
A školska godina već počinje, školska uprava piše energično opštini i traži učionicu, opština donosi energično rešenje da se Miloš Veliki iseli iz prvog razreda palilulske osnovne škole, saopštava to rešenje Ubavkiću a ovaj, grešnik, očajno čupa ono malo kose na glavi.
Najzad, dođe na misao da je jedini način razrušiti spoljni zid dotične učionice, izneti Miloša Velikog i ponovo sazidati zid. I tako bi to i bilo svršeno i izvršeno da se nisu isprečile dve sitne okolnosti i to:
- predračun majstorov za rušenje toga osnovnog zida i ponovo zidanje u sumu od 3272 dinara i 44 pare dinarske i
- stručna komisija opštinska, koja je izašla na lice mesta, razgledala zgradu, i pošto je Miloš Veliki u parteru, a tu su osnovni, temeljni zidovi, koji na sebi nose prostranu zgradu, izjavila je zvanično da se taj zid ne sme rušiti jer u tom slučaju predstoji opasnost za celu zgradu.
Sad tek nastaje prava zabuna. Recimo: Ubavkić bi vrlo rado našao potpise te na menicu digao 3272,44 dinara, al’ eto, ne sme se rušiti osnovni zid jer će pasti cela zgrada.
Nastade očajan položaj; školska uprava energično traži učionicu jer je zbog Miloša Velikog strpala privremeno prvi razred osnovne škole u suteren; opština energično naređuje Ubavkiću da u tom i tom roku iznese Miloša Velikog; Ubavkić (praveći se kao da je njemu lako nabaviti potpise za 3272,44 dinara) traži energično da ruši; stručna komisija izjavljuje energično da će pasti kuća i da ona ne dozvoljava rušenje.
Napravi se tako jedna užasna situacija, jedna od onih partija šahovskih, gde se dve figure međusobno šahuju, te ne može ni jedna da krene.
A deca pište u suterenu, a Miloš Veliki se raskomotio u učionici, a uprava školska grdi opštinu, a opština grdi Ubavkića, a Ubavkić grdi sam sebe i zaklinje se da nikad više neće padati na tako velike ideje koje ne mogu izaći kroz prozor ili bar kroz dvokrilna vrata.
Najzad, Ubavkić padne na jednu vrlo srećnu misao. Pošto je još dva tri put pokušao, hoće li se odazvati onaj „mig“ odozgo, pa video da od toga nema ništa, on sedne te još jednom stavi sebi u službu svoju poznatu stilističku snagu. Napiše jedno toplo i lepo patriotsko pismo kojim opštini beogradskoj poklanja svoju grupu Miloš Veliki.
Opštinski odbor, razume se, po dužnosti, po pročitanju akta uzvikne: „Živio“ a za tim se odmah zabrine šta će sa grupom. Ta briga u toliko pre postane velika briga, što se sad školska uprava obraća opštini i umoljava je da „svoju“ grupu iznese iz škole.
Sad opština dođe u položaj Ubavkićev. I razume se, koristi se i Ubavkićevim vicem. Padne na misao da Miloša Velikog pokloni građanstvu beogradskom.
Da se stvar još više zamrsi, dođe 29. maj i sad tek nastade nova situacija. Ubavkić energično tvrdi sad, da Miloš Veliki nije njegova grupa, on ju je poklonio opštini; opština se opet odriče i veli: Miloš Veliki pripada građanstvu; građanstvo ne veli ništa, ali bar ništa i ne zna o stvari; školska uprava sad posle 29. maja još energičnije traži da se Miloš Veliki izbaci; komisija neda da se ruši kuća; Miloš Veliki serbez robuje u učionici prvog razreda a Ubavkić ponosito šeta Terazijama kao čovek koji je podvalio opštini.
Ja sam nameran ovih dana da intervjuišem Peru Ubavkića o celoj aferi, pa ću vam pisati o tome.