Mesto svakog feljtona u mojoj rubrici, vas je dragi čitaoci, sasvim mogla iznenaditi vest koja bi od strane uredništva bila puštena međ dnevne novosti i koja bi glasila:
„Danas je izostala rubrika: ‘Iz beogradskog života’ jer je Ben-Akibi, na osnovu sopstvenoga priznanja i onih silnih okolnosti koje je on sam naveo protivu sebe kao mogućeg ubice Koste Nikolića kafedžije kod ‘Bitolja’, pritvoren“.
To je malo i falilo a pravo da vam kažem meni bi to čak i prijatno bilo. Ja ne znam kako ste vi proveli ovaj ratni Božić al je bome zlo. I sad me bole vrat od silnog vrdanja od kuršuma. Dok sam pravio vizite u okolini moje kuće još je i dobro bilo; stanem iza svoje kapije, prekrstim se, prizovem u pomoć i svoga sveca Sv. Đorđa pa onda kuražno i sve trčeći projurim kroz ulicu. Zuje mi kuršumi izmeđ nogu, kraj ušiju ali srećno dospem gde sam hteo. Ali na moju veliku nesreću, daleko u Paliluli sedi jedan moj kum koji je važan i po tome što mi je stalan potpisnik na menicama, te sam morao napraviti vizitu. Ja dakle uzmem hartiju i napravim testament, za tim se izljubim sa ženom i sa decom (i možete misliti kako je to bio dirljiv prizor) pa se onda, u ime Boga krenem. Razume se, putovao sam od Dorćola do Palilule tri i po sata, jer sam išao od kapije do kapije. Izađem iz jedne pa utrčim u drugu kapiju, pa tu sedim, sedim dok plutoni malo razrede, pa hop opet iz kapije te u drugu. Tako sam srećno i pobedonosno doputovao do Palilule i svega što mi je jedan revolverski metak probio cilinder, dva kuršuma mi probila zimski kaput i — na samom ulasku u kumovu kuću — jedno mi tane odbilo štiklu na novim novcitim cipelama.
Davno nismo proveli ovako lep Božić. Onaj ako se sećate u srpsko turskom ratu na Šumatovcu pa ovaj sad u Beogradu. Šteta što Uprava varoši Beograda nije dozvolila građanstvu i topove. Kad je Božić nek je Božić. Zamisli, ideš mirno ulicom sa svojom dečicom a tek obešenjak komšija „bum!“ iz topa. Prosto da se iskidaš od smeja.
Ako je baš ko i poginuo sad o Božiću ja ne verujem da ih je poginulo više od dvojce najviše trojce. A šta je to prema onoj silnoj izginuloj braći Rusima prošle godine. Ako su i poginula dvojca trojca bar nek se zna da smo pravoslavni i nek stranci jedanput vide da smo kadri i ginuti za svoju veru.
Zato vam i ja kažem, da bi meni čak i prijatno bilo da sam pritvoren pa da kroz apsanski prozor posmatram vas Beograđane kako jurite kroz kuršume, hrabro ka Skobeljevi.
A malo je falilo da budem pritvoren. Od onoga časa od kada je izašao poslednji broj „Politike“ primetio sam da me jedan čovek neprestano prati i obraća pažnju na sve što ja radim. Naročito mi je zagledao u šake kad sam što pazario. Najzad, kad sam izvadio banku da razmenim, on me ščepa za ruku. Ta je mera bila sa svim opravdana iz ovog razloga:
- prvo što svaki ko je nosio kaljače i menjao pare mogao biti sumnjiv; i
- što je to specijalno za mene sumnjivo, kad je poznato i utvrđeno da već mesecima nigde nisam razmenio banku.
Taj čovek mi uze banku iz ruke i uze je zagledati prema svetlosti. Gleda je, gleda i najzad mi je vrati sa ovim rečima:
„Na žalost, nije krvava.“
A vara se ludak; on i ne zna da sam ja tu banku krvavo zaslužio.
*
Taman da spustim pero a čujem nešto zanimljivo, vrlo zanimljivo, što se desilo prvog dana Božića u mome komšiluku. Molim vas budite strpljivi do sutra.