Šta je to ljubav?

Praznično ćaskanje

Dakle: šta je to ljubav?

To teško, večito nerešeno pitanje, pitanje koje je još Gospod Bog u Adamu i Evi postavio čovečanstvu a ovo ga vekovima nije uspelo rešiti; postavio sam i ja sebi danas, kao o danu kada se rodila božanska ljubav, da rešim zajedno sa mojim čitaocima i čitalicama.

I ako balovi i igranke već u veliko čine svoje, i ako su na njima već mnogi čitaoci i čitalice razrešili međusobno to pitanje, onako u četiri oka, ipak ono ostaje nerešeno i ostaće još dugo takvo.

Lakše je verujte bilo Markoniu pronaći telegraf bez žica; Edisonu pronaći telefon i onome novosadskom glumcu Dušanoviću pronaći mašinu za kljukanje gusaka, no naći jasan i tačan odgovor na postavljeno pitanje: šta je to ljubav?

Ja se tim pitanjem bavim od moje rane mladosti, još od moje jedanaeste godine; trinaest sam se puta u životu zaljubljivao (moja trinaesta ljubav to je — moja žena) te, kao što vidite, studirao sam predano to pitanje i ne može mi se prebaciti da ću kao nekompetentan o njemu govoriti, pa ipak nisam postigao da ga rešim.

Ima u svetu puno odgovora ali su sve to lepe reči, fraze i doskočice pojedinih besmrtnih mudraca i pojeta. Ja sam se radije koristio da napabirčim nekoliko odgovora običnih smrtnih ljudi. Smrtni su ljudi smrtno i zaljubljuju a onome ko se smrtno zaljubi, pre je i verovati.

Tako muzičar veli: Ljubav je uvertira u operu što se zove „Brak“.

Apotekar veli: Ljubav je sajdlic prašak, hoće da se prelije iz čaše a kad ga čovek pije, udara kiselina u nos.

Putujući agenat veli: Ljubav je prolećnje putovanje na ekspres orjentu sa istim zadovoljstvima i sa istim strahom da se ne desi sudar.

Glumac veli: Ljubav je pozorišni komad, gde kad šaljiv a gde kad tužan, s tom razlikom što se kod toga komada drži glavna proba i u braku — pošto se već odigra rola.

Šnajder veli: Ljubav je lepo skrojena haljina koja u početku dobro stoji a zatim postaje tesna, dobije fleke i počne da se para.

Kafedžija veli: Ljubav je puna čaša starog i dobrog vina. Saliješ li mu vodu, pokvarićeš ga, piješ li ga mnogo napićeš se.

Trgovac veli: Ljubav je štof koji u mustri vrlo lepo izgleda a u komadu se ne dopada i teško se rasprodaje ili ako se baš rasproda, uvek ostaju restlovi, koji se za tim moraju prodavati sa obaljenim cenama.

Advokat veli: Ljubav je jedini proces gde obe strane žele da budu pobeđene.

Oficir veli: Ljubav je opsada grada koji valja na juriš uzeti, no koji se najčešće predajom osvaja.

Muzikant veli: Ljubav je žice e na violini. Daje najfinije zvuke kad je lepo naštimovana ali ako se mnogo štimuje hoće i da prsne.

Doktor veli: Ljubav je groznica ili zapaljenje koje se ne dobija od toga što se čovek prehladi, no što se pregreje.

Bogoslov veli: Ljubav je božji zakon koji je onda lep kad se čovečanski protumači.

Gimnazista veli: Ljubav je kao i latinski jezik, mrtav neupotrebljiv i jednako zadaje glavobolje.

Eto nekoliko odgovora raznih poziva u životu i kao što vidite, svi su kazali svoje i opet ne kazali ništa. Ne ostaje nam dakle do da se obratimo prostome narodu, da vidimo šta on veli. A narod veli:

„Od sevdaha goreg jada nema,
Ni bolesti od ašikovanja.“

a i ovo:

„Ljubav nije šala
Već je bolest prava.“

Dakle: narod veli da je ljubav bolest.

I nije to samo narod koji ljubav smatra bolešću, ima i vrlo mnogo zrelih mislilaca koji pristaju uz to mišljenje. Ne ostaje dakle ni nama drugo do da ljubav smatramo kao bolest te da iz takvog gledišta izvučemo konsekvence, ne bi li ma i tim putem došli što bliže rešenju pitanja koje smo izabrali.

Sudeći po izvesnim simptomima, gotovo se može pristati uz mišljenje da je ljubav bolest. Ona se razvija isto tako kao i svaka bolest. Čovek zdrav zdravcit, dobro jede, dobro vari ali na jedanput ga uhvati cug, ljubavni cug. Nazebe mu vratna žila, dobije ljubavnu kijavicu, temperatura počne da mu se s dana na dan penje, najpre 37 1/2 pa kad prođe kraj njenih prozora 38 1/2, za tim kad joj napiše prvo ljubavno pismo 39 i 1/4 a kad mu ona odgovori sa: „da“ tada pređe 40° i sad već nastaje kriza.

Ljubav, kao bolest ima dva karakteristična znaka. Prvo: neizlečiva je a drugo: zarazna je.

Doktori koji pokušavaju da leče ljubav, to su obično mame, tetke i strine. One obično propisuju ovakve recepte: „dušo, to nije partija za tebe“ ili: „za boga, nemoj biti lakomislena, naći ćemo mi tebi priliku te kakvu“ itd. Ali svi ti lekovi ne pomažu, temperatura raste.

I pravi lekari kad bi bili pozvani ne bi se mašali da leče bolest, već bi se samo na dijetu ograničili. Tu najviše ako bi dali aspirin i starali se da bolesniku održe dobar stomak mlekom, tejom od zove, sonom kiselinom sa malom dozom pepsina. Od takvih bolesnika i sami lekari dižu ruke i priznaju da je bolest neizlečiva.

Rekosmo da ova bolest ima i drugu osobinu a ta je da je zarazna. Već sama ta okolnost, što se uvek u dvoje boluje, dokaz je da je to zarazna bolest. Ali je danas kod lekara moda da sve bolesti objašnjavaju zarazom u vazduhu — bacilima, te jedan pariski lekar, profesor, Đorđe Dima šef laboratorije za eksperimentalnu psihologiju nije propustio da tvrdi kako postoji i ljubavni bacil. Ja čisto pretpostavljam kako se ta teorija o ljubavnom bacilu širi i osvaja i već zamišljam tamo valjda u budućnosti i naročite sanatorijume ili bolnice za bolesnike ljubavlju zaražene. Ja vidim lepo uređenu bolnicu u kojoj je recimo taj doktor Đorđe Dima šef. Prolazim kroz hodnik i čitam table sa natpisima nad pojedinim odelenjima. Na primer: „Odelenje za lake ljubavne nazebe“ ili „Odelenje za ozbiljno zaljubljene“ ili „Odelenje za zaljubljene do ušiju“ i najzad „Odelenje za operacije“. Razume se u tom odelenju za operacije ne seče se nikome noga, uvo ili nos, no u takvoj bolnici odelenje za operacije zvala bi se soba u kojoj bi se sastajale provodadžije sa tatom i mamom i gde bi se imali amputirati tatini džepovi.

Nastaje pitanje bili iko zdrav izašao iz te bolnice. Izvesno! Čim postoji ljubavni bacil, doktor će odmah pronaći i ljubavni serum.

Vole se dvoje, on da presvisne od „ah“ i „oh“ a njoj se ne suše oči do suza, ali — tata i mama protivni. Vama to nije nepoznata priča, da su uvek od kako je sveta i veka tata i mama najpre bili protivni. Po istorijskome tvrđenju poznat je jedan jedini slučaj u svetu gde tata i mama nisu bili protivni a to je u ljubavi između Adama i Eve. Dakle da se vratimo na stvar: dvoje se vole, spadaju u one bolesnike koji bi ležali u „Odelenju za zaljubljene do ušiju“ ali, kao što rekosmo, tata i mama su protivni. Doktor lepo dohvati tatu i mamu, injektira im ljubavni serum, oni se sete svoje mladosti i — dadu blagoslov. Ili još prostiji slučaj: dvoje se vole, a tata i mama nisu protivni, ali on ne spada u bolesnike „zaljubljene do ušiju“ nego recimo u one koji pate samo od lakog ljubavnog nazeba, i uz ljubav traži 12.000 dinara. Tata daje osam ali on ne popušta. Tada se opet upotrebi ljubavni serum, injektira se tata i potpiše menicu još na 4.000, ako je potrebno injektiraju se i članovi upravnog odbora u kakvom novčanom zavodu, te odobre menicu i gotova stvar.

Tako bi se valjda lečila ljubav ako pristanemo uz mišljenje da je ljubav bolest.

No ima još jedno naučno mišljenje o ljubavi sasvim suprotno ovome. To je teorija Doktora Jegera. Po njemu se ljubav razvija iz srodnosti mirisa. Polazeći od životinjskog nagona koji po srodnom mirisu simpatiše ili antipatiše, Dr. Jeger tvrdi da i svaka duša ima svoj specijalni miris te da se srodni mirisi sreću. Ne znam u koliko se može pristati uz to gledište, jer je vrlo teško osetiti lepi miris kakve srodne dušice, kad se tu obično umeša i miris puničin.

Ili možda Dr. Jeger osniva svoju teoriju na ovome. Neko npr. isprosi devojku a za miraz „neće da pita, ne tiče ga se“, pa ipak dobije 25.000 dinara. Mi tad svi kažemo: „Namirisao je bratac da tu ima“. To verujem, 25.000 dinara se daju namirisati i takav miris može poslužiti kao osnova jednoj teoriji.

Svim ovim što sam do sad kazao, ja sam uspeo, kao što vidite, da ne rešim pitanje o ljubavi. Pa kad već nisam mogao uspeti sam da ga rešim, hajde da se pomognem mišljenjima svima nama poznatim ljudima, ne bi li na taj način došli do tačnoga odgovora.

Baveći se poodavno ovim pitanjem, nije čudo što sam stigao te još za života zapitao neke svima nama drage pokojnike čije odgovore u originalu čuvam. Čujmo dakle šta vele pokojnici:

*

Prijatelju,

„Davno su me prošli moji lepi dani“. Odloži tvoje pitanje dok se još jedan put zaljubim, pa ću ti valja umeti što kazati.

— Janko.

*

Dragi Ben-Akiba,

I ako nisam mogao pročitati sve odgovore koje su ti prijatelji i poznanici poslali na tvoje pitanje, ipak smem u napred reći da se svi oni mogu podeliti na dva dela: U prvi dolaze obično kakve šale samo smeha radi; u drugi gorka istina koja je, sa svim prirodno, dobila oblik satire a s njom može biti i duhovite dosetke. Je li mi slobodno iz unapred stečenog mišljenja o odgovorima da izvedem svoj zaključak?… Onda evo: Ma sa kakvom zbiljom govorio o ljubavi, ona će izgledati smešna a u najvećoj šali je seti je se, ona je uvek tužno sećanje. Zavidim svakome ko je o njoj samo slušao.

— Ilija Vukićević.

*

„Ljubav je prijatan san ako samo iz tog sna ne budi kakva — punica“.

— Vojislav.

*

Dragi Ben-Akiba,

Nije tamo-amo — ja mislim da „ljubav nije šala“. Žešća je i dugotrajnija od groznice i od influencije. Kad se zadovoljava, traje najmanje tri meseca a kad se ne zadovoljava onda, bome besni najmanje po šest meseci. Po mome mišljenju:

Ljubav je jača od vatre;
Ljubav je jača od vode —
Njome se umlja i srca
Zanose, slade, zavode.

Kao što, s teže selenske,
Zvezda sa zvezdom druguje
Tako sa sile ljubavne
Srce za srcem tuguje.

Može se biti bez blaga
Može se biti bez greha,
Al’ — teško svakom bez druga
I nežnog ženskog osmeha!

— Vl. M. Jovanović

*

„Ljubav je božanska komedija koju ljudi uzalud čitaju, niti će je dočitati niti razumeti.“

— M. J. Ilić.

*

Gospodine…

Ja bih čisto voleo, kad bih mogao da se rasrdim na vas. Pitate me: Šta je ljubav? — A vi ćete — znam ja vas — naše odgovore da obratite na šalu. Zato sam, u prvi mah, moju definiciju hteo da smestim u ove tri reči:

„Ljubav nije šala“

Odustao sam od toga lakomičnog odgovora, bojeći se da sam i time mnogo kazao — a hteo bih da kažem što manje. A kad čovek hoće malo da kaže onda mu treba malo više reči…

Pitanje je dakle i to „goruće“ pitanje: Šta je ljubav?

To pitanje, poštovani gospodine moj, zajedno sa odgovorom, on nepamti-veka struji od severnog pola do južnoga, od južnoga do severnog. — — — Mi, vaši slušaoci, nismo ni Sever ni Jug, ali smo ipak dva pola: ženski i muški. I prema tome mi, vaši slušaoci, valjalo je da smo posedali ovim redom: žensko pa muško, do muškog opet žensko pa muško, opet žensko pa muško — sve do kraja. A vi — ako donde ne bude pitanje rešeno, da razglasite:

— Gospodo i Gospođe! Suffrage Universel! — Ali tajno glasanje! —

A mi onda, sused susedicu, susedica suseda šapatom da upita: Šta je to ljubav? — Šapatom bi se i odgovaralo. A odgovor, verujte, bio bi: Što me pitaš? Znam da znaš…

Ovako sam se i ja — hvala bogu! — sretno izvukao da na vaše (tugaljivo) pitanje, bar pismeno ništa ne odgovorim.

No, ako još i time niste zadovoljni, onda potpisujem ono, što je napisao Volter na jednu sliku, koja je predstavljala onog večitog nestaška Amora. A napisao je ovo:

Qui que tu sois, voici ton maître:
Il fut, il est, ou il dait l' être

što bi se na srpski moglo prevesti ovako:

Što si da si, vi’š kod ovog
Ti nalaziš lek,
Il‘ nalaziš, il si naš‘o
Il’ ćeš naći tek.

Zdravstvujte
Jovan Jovanović — Zmaj.

*

Eto, toliko su rekli pokojnici a oni su svoju veru i ljubav sobom i u grob poneli.

Ja imam odgovore i mnogih živih književnika i umetnika (Matavulj, D. Ilić, A. Hadžić itd.) ali su neki od njih ostarili a neki su se oženili, pa ne smem da iznosim njihova mišljenja o ljubavi. Šta znam da ih nisu izmenili.

Pa pored svih ovolikih odgovora i objašnjenja, ja bih se opkladio, dragi čitaoci, da vi sad tek ne znate šta je ljubav.

Da bi to tačno znali i da ne bi požalili na mene da vam pored ovolikog ćaskanja ipak nisam dao tačan i jasan odgovor na pitanje: šta je to ljubav? ja ću vam citirati odgovor koji je prošle godine već jednom donela „Politika“. To je odgovor učenoga Francuza g. Gastona Duvilja, koji je utvrdio i objavio ovu tačnu i jasnu definiciju ljubavi:

„Ljubav je emotivni, specifični entitet, koji se sastoji iz jedne, više ili manje, permanentne varijacije afektivnoga i mentalnoga stanja jednog subjekta, prilikom realizacije — stupanjem u akciju jednog specijaliziranog mentalnog procesa — ekskluzivne i svesne sistematizacije njegovog seksualnog instinkta na individuu drugoga pola. Ovaj fenomen je obično praćen egzaltacijom želje“.

Eto, to je ljubav.