Ima dva godišnja doba koja nose životinjske nazive. To su leti pseći dani i sad pred Božić praseći dani.
Gde god koga prijatelja ili poznanika sretneš, samo ti o tome govori: kako je našao dobru pečenicu, „šacuje“ je najmanje deset kila itd. Oni koji su još zaneseni pobedom Savčićevom, i ako je to još jedan od najvažnijih i poslednjih događaja prestoničkih, i ne govore više o Savčiću već o prascima; trgovci sa svim napustili brigu o „Zakonu o radnjama“ pa govore samo o prascima; sveštenici ni da se sete pitanja o uređenju svešteničkog stanja, prasci su sad najveća briga.
Prasci su ovih dana tako važno pitanje beogradsko, da je preksinoć prase bilo i na dnevnom redu u opštinskom odboru. Bilo je pitanje da l’ da se prase oslobodi trošarine ili ne.
Jedan od odbornika, razume se, predlagao je da se obrazuje jedna praseća komisija tj. ne praseća komisija, nego opštinska komisija koja će ozbiljno proučiti to praseće pitanje. I mal se taj predlog ne usvoji, da se ne diže drugi jedan odbornik te reče, da ovde nisu u pitanju prasci koje građanstvo beogradsko misli da kupi o Božiću 1906. godine već oni koje će kupiti ove 1905.
„Jer“, dodade taj odbornik, „ta bi se komisija mogla sastati tek u drugoj polovini januara, ona bi iz svoje sredine izabrala stručnu komisiju kojoj bi stavila u zadatak da pribere podatke; pa bi se stručna komisija, recimo, sastala polovinom februara; i izradila bi svoj referat tamo do kraja juna, za tim bi se septembra sastala šira komisija i u decembru iduće godine referisali bi nama, odboru“.
Uvidoše svi da je tako i navališe da se to pitanje reši. Praseće je pitanje dakle prvo pitanje, od oslobođenja Beograda od Turaka pa do danas, koje je opštinski odbor rešio bez naročite komisije.
Pa kako ga je rešio? Tako, da svako prase mora platiti trošarinu.
Kao veli opština: dali smo im jeftino drva na kojima će peći prase, ne moramo im i prase dati jeftino.
E sad zamislite, ako se pod takvim okolnostima, pored drvarskog kartela obrazuje još i praseći kartel.
*
Danas, sutra i prekosutra su ti praseći dani.
Već provejava ovde i onde sneg, koliko da nam okiti domove za Božić, bare i vodovodne cevi se već mrznu a na Trkalištu grokću pečenice i meraklije ih obilaze svaki dan, hvataju ih za zadnje noge, uznose se i „šacuju“ ih.
„Ja volem brate ladno, pa kad mu se uhvati onaj loj sa prsta, pa ga sečeš oštrim nožićem kao sir“, veli sveštenik otac M. a sve mu pljušti voda na usta.
„Ja jok, volem malo i reš, pa da mu se i kosti tope“, veli penzionar Sava.
„A ja volem smrznuto… smrznuto brate, to je slast… tako sam od malena naučio da jedem smrznuto“, veli kontrolor gospodin P.
A cigančići, oni što su bili u odboru za priređivanje ovogodišnje zabave ciganske omladine; pronose na leđima jedno po jedno prase i raznose ih po kućama.
*
Svi, svi se brinu da dobiju prase sad za Božić, pa su se oci otadžbine setili i naše zajedničke kuće — Srbije. Spremili su joj lepo, pred sam Božić ugojeno prase — budžet od devedeset miliona.