Meni se jako sviđa naš običaj ocevi. Dok si mali, ti vezuješ oca kanapom, pa kad odrasteš a ti ga vežeš potpisima na menici.
I što je glavno, taj je običaj rasprostranjen među sve hrišćanske narode. Ima ga čak, ali samo u nekoliko, i kod muhamedinaca, no tamo je to sa svim drukče uređeno. Tamo to nije jedan naročiti dan u godini već tako, kad ga Sultan odredi, jer je tamo Sultan i verski starešina. Tako naprimer jednog dana Sultan odredi tom i tom paši, da su mu tog i tog dana ocevi i — pošlje mu gajtan da se veže; sutra odrede drugome a prekosutra trećem. Vrlo lep običaj, i u toliko lepši što u ovom slučaju otac vezuje svoju decu a ne deca oca. Koliko bi roditelja bilo u nas koji bi voleli da oni mogu vezati decu a ne deca njih.
*
Praznik Ocevi ne pripada svima jer se ljudi dele na tri kategorije:
- na ljude koji nemaju dece;
- na ljude koji imaju dece; i
- na ljude koji relativno nemaju dece.
Onih prvih se apsolutno ne tiče današnji praznik, oni mu se drugi javno raduju a oni treći tajno u duši.
Nas se razume se tiču samo oni pravi ocevi, oni koji su sigurni da imaju svoju decu, i samo o njihovoj radosti možemo govoriti.
Sinoć sam na primer sreo u tramvaju gospodina Simu. To je jedan od najsrećnijih roditelja beogradskih. Ima petero ljupke dečice, od kojih ni jedno dete ne liči jedno na drugo. Gospodin Sima je izgledao kao Nojeva lađa. Iz desnog džepa njegova prostrana kaputa viri jedan konj, iz levog džepa istoga kaputa viri jedno vuneno jagnje. Unutrašnji džep na grudima naduo se kao da drži gajde pod pazuhom, i otud viri glava jednog slona. Pa onda, u jednoj ruci neka tica a u drugoj grdna kesa puna kestena, smokava, lešnjika i dr.
„Vi, Gospodine Simo, plovite natovareni životinjama, kao kakva Nojeva lađa?“ reći ću mu ja.
„Da, ali ne vidim nigde goru Ararat i ne znam gde će se ova lađa zaustaviti“, odgovori sa rezignacijom gospodin Sima, setivši se u sebi da je sve to na veresiju kupio.
*
„Zamislite“, žali mi se od jutros na kafi Gospodin Steva, „moje dete tj. pardon, ja nemam još dete tj. ja imam dete… ili, upravo, ja ću imati dete. Dozvolite da vam prosto objasnim tu stvar…“
„O molim… izvolte“ —
„Dakle, moja je žena u četvrtom mesecu i ona znate, vezala me je od jutros u ime moga budućeg deteta i… ovaj… objasnila mi je da bi trebao tom detetu da učinim radost i — njoj da kupim nov šešir.“
*
A i Gospodina Stojana P. vezali su jutros i to vrlo originalno. Oko sedam sati ujutro našao je pozornik pred vratima njegove kuće jedno odojče, uvijeno u nove novcate pelene. Kad su razvili pelene, mesto kakve ceduljice kao što je to već red u takvim prilikama, našli su jednu pantljičicu za vezivanje oceva.
Čim sam čuo za ovaj događaj otišao sam na lice mesta da se što bliže o stvari izvestim, rekoh, može se možda još naći kakav materijal za feljton.
Gospodin Stojan, sam lično, gorko mi se žalio. Veli:
„Ja ne mogu to da razumem. Po mome mišljenju, policija bi to podbacivanje dece trebala strogo da zabrani jer, našto je onda ‘Materinsko Udruženje’ tu, kad ćemo i dalje jedan drugom podbacivati decu.“
„Ne“, rekoh ja, „vi se uzaludno ljutite“.
„Kako?“
„Pa danas su ocevi i danas ne treba uskratiti deci tu radost da vežu roditelje.“
*
Ocevi Otadžbine. Ja mal‘ ne zaboravih da je danas i vaš praznik. Znači da bi i vas trebalo vezivati. No, krajnje bi vreme i bilo, ali to zadovoljstvo ostavljamo vašim biračima. Pazite, njima ćete se teško razrešiti smokvama, kestenima i lešnicima. Narod hoće krupnije, mnogo krupnije darove od svojih otaca.