Ona latinska poslovica: „Vremena se menjaju pa i ljudi sa njima“, gotovo bi mogla da se izmeni te da glasi: „Vremena se menjaju pa ne samo ljudi, no i sveci sa njima“.
Nije više ni na nebu sve u svome redu i tamo je već nastalo drugače vreme; ne povijaju se samo zemaljski sveci prema vremenu nego i nebeski: i tamo su već udarili karijere, protekcije, avanzmane, penzionisanja i otpuštanja i ja već nestrpljivo očekujem jednoga dana da čitam telegrame „Havasove Agencije“ da je i nebo stupilo u pregovore za zaključenje kakvog zajma.
Evo n. pr. naš Sveti Nikola, ili je to bio svetac ne znam ko je. I u dužnosti svojoj ispravan i tačan (uvek je stizao 6 Dec) i dobar i veseo kao ni jedan svetac i što je najglavnije, jedan od prvih svetaca. Slavi Kralj Milan, slavi Mitropolit Mihajlo, slavi Gospodin Jovan Ristić. Badava će Sveto Nikoljci tvrditi i dalje kako je njihov patron i sad ono što bio, aja, meni to nikako ne izgleda. Meni sve izgleda, Bože me prosti, kao da je na nebu tamo morao izaći kakav ukaz koji je glasio ovako:
„Dosadanjega sveca prve klase, Svetoga Nikolu, postavljamo za sveca druge klase po potrebi službe s tim da i dalje zadrži svoj dosadanji rang i mesto u kalendaru“.
*
Gazda Janaćko Dimitrijević ima već prilično vremena kako se doselio iz Gopeša u Srbiju i, na beogradskoj pijaci, stekao je već i ime i glasa i kredita. Čim je stigao obukao je civilno odelo i primio je „ić“ uz prezime i od toga dana do danas, on je postupno i polako postao vrlo dobar Srbin i primio sve srpsko na sebe a još jedino, koliko uspomene radi na svoj zavičaj, sačuvao je tursko podanstvo. On je na ovdašnjoj pijaci stekao i imanje, on se na ovdašnjoj pijaci i oženio, on je na ovdašnjoj pijaci i decu izrodio. Razume se kad mu se rodio prvi sin, zamolio je člana kvarta da mu se primi kumstva i ovaj je to vrlo rado učinio, koje zbog hrišćanskog čustva, kojim su obično svi članovi kvartova obdareni a što i zato što će docnije od gazda Janaćka potražiti potpis.
„Pa kakvo bi ti ime želeo, gazda Janaćko?“ pita kum-član.
„Kakvo, toj se znaje, gospodin član“, odgovara sitno i umiljato gazda Janaćko „kralsko ime Milan da mu daješ; iskam na moja prva rados da nosi kralsko ime, da mi dojde eden kef i edno milo kad povikam a i dete, koga odrasti da bidne fudul na takoj ime.“
Kad mu se rodila ćerka, zamolio je prvog kmeta da mu je krsti. Kmet navežban, da krštava svaki čas opštinsku decu, primi se vrlo rado ove građanske dužnosti. Razume se i kum-kmet zapita gazda Janaćka kako ime da da detetu.
„A ščo kje to pitanje“, veli gazda Janaćko, „polepšo ime od Nataliju ima li? To je kralsko ime. Imam u moja soba na duvar i kralski sliki, iskam i deca di mi nosat kralsko ime; zbog edna ljubov; zbog edno simpatizmu i zbog edno poštovanje za kralska kukja.“
Treće je dete krstio glavni intendant, onaj što izdaje liferacije za vojsku. I kum-intendant je odgovorio želji gazda-Janaćkovoj i detetu je dao ime Aleksander po imenu tadanjeg prestolonaslednika.
Kada je tako gazda Janaćko, zadržavši samo turski pasoš, posrbio i sebe i decu a on se jednoga dana digne do upravnika varoši Beograda. Znao je on vrlo dobro da za posao, radi kojega ide, nije ni malo nadležan Upravnik varoši Beograda ali je voleo da se napravi pomalo i lud, kobajagi nije znao.
„Sum došo, gospodin Upravnik, za edno pitanje i za edno savetovanje. Imam edna žela na srce i iskam da naprajim u moja kukja edno običaj da moži da se kaži oti je to pravoslavna kukja.“
„E?“ učini Upravnik „a kakva je to želja, gazda Janaćko?“
„Pa… znaješ, gospodin Upravnik; ja sum na ovdašna pijaca steko ščo sum steko, pa iskam na ovdašna pijaca i da potrošim. I imam edno patriotski želi, da budem kao i ostali Srbi, zaščo brakja sme i jas imam neko osekjanje da sum i jas Srbin i da ne iskam druga patrija ot ovoj naša Otadžbina.“
„Pa lepo, reci svoju želju?“ veli mu opet Upravnik.
„Iskam, gospodin Upravnik, da uzmem edna slava da palim na svetac edna svekja i da…“
„E, to je lepo, vrlo lepo“, prekide ga Upravnik, „pa uzmi, zašto ne uzmeš“.
„Iskam da uzmem, ama sum došo za jedan savet. Tri put smu pročato kalendar na ot ovu stranu, ot onu stranu, mi se čini da pobolji svetac nema ot sveti Nikola. Nije kao sveti Georgijus ali Toma ali Paraskeva; nego takoj, edni svetac gospodski. Go slavi Kral… t. j. go slavi Njegovo Veličestvo Kral, pa go slavi gospodin Mitropolit, pa gospodin Ristić — pa i vi go slavite, gospodin Upravnik, i vi go slavite.“
„E, pa dobro, uzmi Sv. Nikolu.“
„E, toj… taman toj sum došao na savetovanje, da se pripitam; da ne bude neščo uvreditelno za Njegovo Veličestvo ščo ja iskam baš taj slava. A jas, tako mi Boga, to prajim, od edno patriotizmuz i od edno poštovanje za kralska kukja. Imam u kukja tri sobe i u svaka na duvar imam kralska slika; imam tri deca i na svako kralsko ime; moje sinova se vikat edno Milan i edno Aleksander i na kerkju mi ime Natalija. Pa, sad iskam i kralska slava, za ščo neka se znajet, oti je moja kukja edna kukja patriotska i oti u taja kukja ima edno poštuvanje i edna poniznost za kralska familija.“
I tako je gazda Janićko uzeo kraljsku slavu (računajući da je to i sam Kralj doznao) i svake godine nije požalio da grdno krupnim slovima objavljuje u novinama: „Moju slavu, Sv. Nikolu, proslaviću i ove godine i primati posete prijatelja i poznanika“.
*
Ali, vremena se menjaju pa i sveci sa njima. Umre mitropolit Mihailo, umre i Kralj Milan i Gospodin Jovan Ristić i izađe onaj nebeski ukaz kojim se Sv. Nikola od sveca prve klase postavlja za sveca druge klase.
A kad su se već i sveci promenili zašto nebi i gazda Janaćko Dimitrijević.
Prvo je, razume se, počeo u kući.
„Kako se ti vikaš?“ počeo je jedno veče, kad se vratio iz dućana, upravljajući to pitanje najstarijem sinu.
„Pa, — Milan“, odgovori dete.
„Kakav Milan, škilji, da te nesum više čuo takoj da se vikaš… Milan… Milan… kako edno govedar, drugo je da se vikaš Temistokles, Leonida, Perikles… tako neščo ot istorija — ali Milan… neću da čujem više takoj da se vikaš, da se vikaš Danče jali Miko, Miko, od sega da se vikaš.“
„Ama, pa kum će da se ljuti“, veli opet dete.
„Ščo kum… ne gledaj ti pa kum, toj je sag u pensija a i da nije u pensija, nije praviji prolongacija kako eden čestit čovek nego je pustio pa sum platio i menica i troškovi. Neka se luti, lutim se i ja na nego pa niščo.“
Devojčici je zabranio da se zove Natalija.
„Taman, da je to nekoj dobro ime, bi ga imala i tvoja majka a eto, ona se vika Zojaca a ne Natalija, od sag će se vikaš Tala — jali Tana.“
A Aleksandra je prosto istukao, njegovo ime mu je kanda najviše smetalo.
„Aleksandro, Aleksandro beše samo edan, onoj ot Makedoniju, dva Aleksandra ne može da bidnat. Leko. Leko od sag će se vikaš i da te nisum čuo da se vikaš Aleksandro.“
Taman je on to nekoliko meseci udešavao i navikavao decu da se ne zovu onim ružnim imenima a pristiže i slava. Tada izađoše sitni oglasi u listovima:
„Zbog edna okolnost u familija ne mogu ova godina da držim moja slava“.
To je bilo pretprošle godine. Prošle takođe je oglasio da ne može slaviti „zbog zarazna bolest koja vlada u našoj prestonici“.
A prekjuče čitam ovako je oglasio:
„I ove godine kao i do sada a zbog reperacije u mojoj kući i u mojoj familiji, ne mogu držati slavu, niti primati goste“.
Do godine neće već ni oglašavati a kažu da u poslednje vreme pretura kalendar i traži — novu slavu.