Danas je uz mnogobrojno učešće Beograđana svih redova sahranjen poznati stari beogradski građanin Kosta Šumenković.
Retko ima starijeg čoveka u Beogradu, koji ne poznaje, ako ne lično, a ono bar po čuvenju, pokojnoga Kostu. On je bio ne samo redak original, nego i redak čovek i redak Srbin. I danas kad hoće ko koga da uputi, kako da se orjentiše u blizini Trkališta, reći će mu:
„Idi pravo Fišeklijom do Šumenkovićeve kafane…“
A kad bi ga taj pogledao kao pitajući ga, ko je to i gde je to; on bi mu se kao pravi Beograđanin začudio: Mator čovek pa ne zna za Šumenkovića i njegovu kafanu!
I to, što je pokojni Šumenković bio tako poznat i veoma omiljen, ima s pravom svojih jakih uzroka. Dok većina ljudi njegovoga porekla i njegovoga obrazovanja gleda, došavši do bogatstva da ga sakrije i da ga sve više povećava, dotle je pokojnik, dobar Srbin i dobar čovek, davao oberučke, i kapom i šakom, svima i svakome.
Još u svojim mlađim godinama pročuo se bio kao vođa jednoga dela staro-srbijanskih dobrovoljaca u našim ratovima. Tada je uz pokojnoga Milojevića uvek bio i komandir Šumenković. Profesor Milojević je pomagao Kostu savetima, a Kosta, tada već imućan čovek, pomagao je i svojom snagom i svojim novcem Milojevića pa time i srpsku stvar.
Možda ga je baš pokojni Milojević, njegov dobar drug i prijatelj, naučio da vole i poštuje književnike i uopšte ljude od pera. Još u ono doba bio je Milojevićev mecena, pa je posle produžio tako do kraja svoga života.
Kad bi došao k njemu kakav književnik, koji nije imao novaca da podmiri svoje književničke i čovečanske potrebe, Šumenković ga je častio i davao mu gotova novca, koliko god je zaželeo, ne razbirajući mnogo o književnoj vrednosti moliočevoj niti o njegovim stvarnim potrebama.
Kad se doznalo za ovu retku osobinu Šumenkovićevu, onda je i mnogi veseljak, koji nigde u zavodu ne bi mogao dobiti novaca, puštao kosu, oblačio otrcani kaput i odlazio Kosti, moleći ga, da u njemu potpomogne siromašnu srpsku književnost. I gazda Kosta je davao, možda i ne znajući, šta književnost ima da očekuje od takvih književnika.
Kažu ljudi, koji su dobro poznavali pokojnoga Šumenkovića, da apsolutno nikoga nije odbio kad bi mu došao i zamolio ga za potpis na menici. Oni, koji su znali za tu njegovu osobinu, i književnici i obični smrtni, obilato su je upotrebljavali, a Šumenković je uvek častio, potpisivao menice pa ih posle i plaćao, nikada ne pitajući za akceptanta, niti ga tražeći.
Kao karakteristika vesela srca i originalnosti pokojnoga Koste Šumenkovića, neka posluži ova mala epizoda.
Pre nekoliko godina je Šumenković kupio na novome groblju grobnicu, dao da se lepo ozida i ogradi, da se namesti nadgrobni spomenik i u njega utisne njegova slika, pa je onda hteo da osvešta još prazni grob, u koji su ga danas položili. Doneo je na novo groblje pečeno jagnje i nekoliko litara vina, pozvao nekoliko dobrih prijatelja pa su se tu na grobu počastili, i onda je Šumenković zadovoljno rekao: „Sad sam pojeo sam sebi daću!“