Sedeli smo u jednoj lepoj kafanici na Vračaru i kao mirni građani pijuckali smederevsko belo vino. Gazda je bio vrlo uslužan, i trčao na najmanju našu primedbu.
Za drugim stolom sedeli su neki oficiri, mirno kao i mi građani i pili kafu.
Za stolom u sredini sedeo je jedan prirođeni Srbin, sa bradom kao u Franje Jozefa. Ime mu je bilo, mislim, Pepi. On je još jedini narušavao mirnu atmosferu kafane.
U zasebnoj sobi bilo je jedno malo društvance, i gazda nas je još kad smo ušli u kafanu molio da ne idemo tamo u sobu:
„Sto ovde, sto onamo: a znate, ni vama ne bi bilo prijatno.“
Mi smo odmah pristali, da ne idemo tamo, i sedeli smo za svojim stolom, mirno gledajući gazdinog „Sultana“ kako šeni slušajući zveku sitna novca, koja je s časa na čas dolazila iz one sobe.
Oficiri popiše svoje kafe i sedoše; Pepi je ćuteći pušio i svoje dugačke porculanske lule, mi smo pijuckali svoj litar, i sve bi se svršilo bez igde ičega i ja vam o ovom ne bih ništa pisao, da se ne desi nešto što niko nije pomislio.
Taman kad gazda unese tri kafe i jedan šerbet u onu tajnu sobicu ulete u kafanu jedna zabundana žena. Kao furija prelete očima po kafani, pa zatim ulete u onu tajnu sobicu za gazdom.
Najedanput kao da se desi provala oblaka, a gromovi kao da zapucaše sa beogradskog neba i kafanskog plafona.
„Nesrećniče! Prokletniče!… Jesi li se kleo Svetim Jovanom, da više nećeš ovde doći… Ostavio se me i bez hleba i bez soli, pa si ovde seo, da ti sve dignu.“
Jedan po jedan od igrača izlaze iz sobice i gutaju pljuvačku. A gazdu naviše steglo grlo.
Najposle izađe „nesrećnik“ sa njegovom Jucom koja drhtaše od uzbuđenja.
Kafana se uskoro očisti od svih gostiju. Samo ostasmo ja, Pepi i gazda.
„Otkud ja da ne zatvorim vrata“, vajkao se gazda. „Celu noć i celo pre podne sedeli, i…“
„I dođe jedna žena, pa dade fajront!“ dopuni ga Pepi.
„More nije mu ni žena“, uzdahnu gazda.
Ja dokusurih naš litar, platih i izađoh.